Од равнице мирне Бачке, преко вода силовитог Дунава, све до брдовитих обронака Фрушке горе у Срему протегао се град. Млађан, но богатог културног наслеђа и несвакидашње старинске раскоши. Из Београда најбрже се стиже Европским путем Е-75, но бирамо мало дужи, али занимљивији и оку пријатнији пут кроз Фрушку гору и Сремску Каменицу и преко моста Слободе улазимо у војвођанску престоницу.
Зашто посетити Нови Сад?
1. Јер Нови Сад је српска Атина
Први пут се помиње 1694, две године после почетка изградње Петроварадинске тврђаве, када наспрам утврђења, на левој обали Дунава настаје насеље војника, занатлија и трговаца, названо Рацко (Српско) село, касније Петроварадински шанац. Статус слободног краљевског града под именом Нови Сад добија преко новчаног откупа од царице Марије Терезије 1748. године. Уништен је током Револуције 1848/49, али га његови верни становници обнављају. Убрзо доживљава културни процват и добија надимак Српска Атина, којим се упоређује са грчком Атином, културним и научним центром античког света. Србији, тачније тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца припаја се по окончању Великог рата, а после Другог, нагло расте и развија се на све стране.
Од самог оснивања негује културну и верску разноликост и пажњу придаје духовном и културном животу. Градио је цркве, школе и гимназије, читаонице, и позоришта. Неприкосновени културни печат дарује му Матица српска, пресељењем 1864. године из Будимпеште, где је основана четрдесетак година раније. Данас се дичи и Библиотеком и Галеријом Матице српске, Музејем Војводине, Музејем града Новог Сада, Музејем савремене уметности Војводине, и Спомен-збирком Павла Бељанског. У културу је почетком XX века прсте умешала и наука када су његови становници били Милева Марић и њен чувенији супруг Алберт Ајнштајн.
Израстао је у модеран, пријемчив град широких булевара, велелепних старинских и модерних здања и разноврсне понуде. Познат је по Штранду, најлепшој плажи на Дунаву, Футошкој пијаци, спортским објектима и викенд насељима Рибарско острво и Камењар са чардама и смештајним објектима. У околини је много винарија и салаша.
Српска Атина, без сумње. Препознала је то и пробирљива Европа прогласивши га својом престоницом културе 2022. године. Титуле ће бити достојан, сигурни смо.
2. Јер срце града негује старински дух
Време као да је стало на централном Тргу слободе. Својом лепотом, величином и шареним торњем, вишим од 70 метара, намеће се римокатоличка Црква имена Маријиног. Преко пута је Градска кућа, велелепно здање издигнуто крајем XIX века, које је споменик културе од изузетног значаја. Између је монументални споменик Светозару Милетићу, једном од најутицајнијих политичара XIX века и некадашњем градоначелнику, рад Ивана Мештровића. Бочно се шепури зграда седишта Војвођанске банке, а преко пута се протеже Хотел Војводина и даље Танурџићева палата из 30-тих година прошлог века, једноставна, без украсних елемената, која мало одудара од раскошног окружења.
3. Јер центар града је бајковити лавиринт
Од трга се наставља Улица Змај Јовина. Широка, животна, препуна уређених башти и бочних сокачића. Стижемо до споменика чика Јови Змају испред Владичанског двора Епархије бачке Српске православне цркве, упечатљиве грађевине у еклектичком стилу, снажних декоративних елемената. Настављамо ка Дунавској, једној од најстаријих улица Новог Сада. Ужа, збијених једноспратница и мреже пасажа у којима се скривају продавничице, ресторанчићи, радионице… могло би се њима лутати сатима. У улици су Градска библиотека, која гледа на најстарију кућу, подигнуту у првим деценијама XVIII века, кућа у којој је живео Светозар Милетић, Збирка стране уметности, и даље музејски објекти.
Још је неколико здања која се не смеју пропустити – Новосадска Синагога, једна од највећих у региону, са зградама Јеврејске школе и Јеврејске општине, прелеп комплекс у стилу сецесије, зграда Централног кредитног завода, богате декорације са краја XIX века, најзначајнији православни храм у граду, Саборна црква Светог Ђорђа, и зграда Гимназије Јован Јовановић Змај, у духу еклектицизма.
Срце града је несвакидашње складна целина, без небодера, стакленаца и архитектонских новотарија. Уснуло у неком баршунастом, романтично допадљивом добу. Живо, а ненаметљиво. Чисто, готово беспрекорно, добродржећих фасада, без графита, сређено. Тако се воли свој град. Свака част, Новосађани!
4. Јер Дунавски парк је споменик природе
Слови за најлепши, али је омален. Налази се на крају првог дела Дунавске улице. Красе га скулптура Нимфе, споменик песнику и сликару Ђури Јакшићу и бисте песника Бранка Радичевића и Мике Антића, као и вештачко језерце којим плови неколико паткица. Имају и кућерак на острвцету да се шћућуре. Биљни свет је врло разноврстан – брезе, сребрне липе, дивљи кестенови, чемпреси… Могла би бити још која зелена површина у самом центру, али има их у близини који су вредни посете – Лимански и Футошки парк и Каменички на десној, сремској обали Дунава.
5. Јер завештање Чика Јове Змаја није само књига
Посвећен је једном од најзначајнијих српских романтичара и лиричара, Јовану Јовановићу. Надалеко је познат као Змај. Ни од Ноћаја, нити од Авале. Само Змај. Зарадио га је својом омашком. Како је био велики заговорник српског уједињења, поред свог имена је дописивао датум одржавања за Војводину изузетно важне Мајске скупштине – 3. мај 1848. године. Једном, вероватно у журби, изостави тачку иза броја 3 и тако га прозваше Змај. Надимак му се толико свидео да је касније покренуо и истоимени сатирчни часопис. За дечицу је чика Јова. Први је од свих српских песника који је само њима подарио ризницу стихова.
Музеј се налази у Сремској Каменици, на десној обали Дунава, недалеко од Новог Сада. Смештен је у породичној кући, летњиковцу где је песник провео последње године живота. Како је и малишане кроз риме учио и сам је у дворишту свом нашао згодно место и засадио две крушке. Једна рађа и данас.
Сталну поставку, приређену у пет просторија, чине лични предмети, документа, књиге, приватне белешке и преписке, дела објављена након песникове смрти, слике, издања часописа и листова које је штампао – Змај, Стармали и Невен, и лекарски инструменти. По занимању је био лекар. Изложена је и његова Лечничка објава из 1870. године у којој истиче да најбогатије и сиротињу прима у исте сате и да свима приступа “истом готовошћу” без обзира на “награду”. Такав лекар мора бити. И цртао је. Права уметничка душа. Углавном пријатеље и познанике. Али и први српски стрип. Поједина цртачка достигнућа су изложена.
Преминуо је и сахрањен је у Каменици. Према незваничним подацима, на вечни починак испратило га је око 15.000 људи.
Музеј је основан 1933. године поводом стогодишњице песниковог рођења. Данас је у саставу Музеја града Новог Сада. Занимљива, романтична поставка.
6. Јер кеј уз Дунав је шеталиште за ужитак
Ех тај Дунав. Несебично дарује посебне лепоте градовима којима се посрећило да на његовим обалама израсту. Зна каткад и зла нанети, али му се све увек све опрости. Нови Сад је умео да искористи свој дунавски дар. Поред пешачке и бициклистиче стазе може се поиграти на спортским теренима за мали фудбал, кошарку и тенис, боћати, и вежбати у теретанама на отвореном. Ту је и споменик Жртaвама Рације, у сећање на више хиљада стрељаних Срба, Јевреја и Рома крајем јануара 1942. године. Представљен је бронзаном композицијом Породица и 78 бронзаних плоча са информацијама о злочину и именима жртава.
Још није утврђено да ли је Дунав теже препливати или премостити. Успео је Нови Сад три моста да изгради, али су сва три немилосрдено срушена у НАТО бомбардовању 1999. Но, изграђени су нови. Сва три. Да дунавски крајолик учине још чудеснијим. У водама остадоше стубови моста Фрање Јосифе, тек да сведоче бурној прошлости.
7. Јер Петроварадин је Гибралтар на Дунаву
Тако своју утврду величају Новосађани. Не чуди, јер управо њој дугују настанак и успон. На путу ка Петроварадинској тврђави, пролазимо кроз Београдску капију. Туда је промарширала и српска војска доносећи слободу Војводини у Првом светском рату. Од капије се указује бајковито месташце. Подграђе, или Субурбиум. Грађен је када и тврђава од 1692. до 1780. године. Ђава, како јој Новосађани тепају, је међу најбоље очуваним бастионима у овом делу Европе, одличног геостратешког положаја. Поприлично велика, простире се на више од 100 хектара, омеђена бедемима дугих више од пет километара. Главно састајалиште је плато са кога пуца поглед на Дунав и бачки део града и где се уздиже један од симбола града, торањ са сатом, мада нетачним. Ограда окована стотинама катанаца заљубљених који баш овде закључаше своју љубав. Међу сачуваним објектима су Официрски павиљон, Леополдова барутана, Арсенал, Дуга и Једноставна касарна, и Велики ратни бунар.
У оквиру тврђаве су Хотел Леополд I, одељење Музеја града Новог Сада, уметничке галерије, радионице, продавничице, и кафићи.
Јединствена атракција су подземне војне галерије на четири нивоа, сплет комуникационо-одбрамбених коридора дужине 16 километара, од који је за посетиоце доступан тек километер са пушкарницама и минским системима. Како тврђава никада није била освојена, у њој су чланови Хабзбуршке монархије чували драгоцености.
Унутар зидина одржава се и музички фестивал EXIT, који је израстао у један од највећих и најпосећенијих на тлу Старе даме. Сваког јула, млади из читавого света похрле у Ђаву, што због изванредних извођача, што због окружења. Тешко да се негде музички догађај може одржавати у културно-историјској целини од великог значаја. Издржаће Ђава, надамо се.
8. Јер је истина да се и на БС Нови Сад 16 може добро јести
Иако је још давно Балашевић баш из Новог Сада певао да се „некад добро јело баш!” и данас се у српској Атини једе боговски! Ми смо, ипак, наш оброк изабрали на изласку из Новог Сада, на повратку ка Београду. Свратили смо на Газпром бензинску станицу Нови Сад 16 која широко осветљава аутопут и одлучили се за Drive Cafe бургере.
Можемо рећи да се добро јело и на бензинској станици, и то баш! Сочно, свеже испечено, богато и таман како ваља пред наставак путовања.
