Планинско лето настављамо у централној Србији, у близини Краљева. На висовима омеђеним трима водама – Ибром, Рибницом и Брезанском реком, чије дубоке котлине су испресецале Столове на дугачке гребене који му подарише звездасти облик. Западни обронци сачинише клисуру немирног Ибра, чија бајковита долина скрива бисере српског средњевековља.
Зашто посетити Столове и Градац?
1. Јер на Столовима столују коњи дивљи
Полудивљи, тачније. Не зна им се тачан број нити има ли и међу њима усамљеника и одметника. Но, зна се да су у овим планинским пределима одвајкада живели сточари. Према једном од многих народних казивања, јунак над јунацима, Милош Обилић, свог Ждралина узјахао је управо на Столовима.
Коње су отпитомили овдашњи сељани који би их лети одводили у брда да би имали мање посла. Временом би их у дивљини остављали све дуже, каткада и током зиме, а коњи би се сналазили, учили да преживе и коначно се осамосталили. И када би их враћали у питомину, често би бежали натраг у слободу. Тако постадоше полудивљи. Зими услови знају бити веома сурови те коњи остају без хране, али племените душе нађу начин да им је допреме.
Поход до четвороногих грација је поприлично мукотрпан. Бирамо колски пут из правца насеља Жиче. Најиздржљивији могу и пешице. Дочепасмо се заравни са које се пружа предивни поглед на околиш, верујући да смо стигли довољно високо и далеко, близу коња. Док их нестрпљиво тражимо очима, скоро смо уверени да се једино теренцем може довде догегати. Кад ето “обичног” четвороточкаша који пристиже са суседног брда. У кабини сва места заузета, за воланом дама. Насмејана и опуштена као пистом да вози. Збуњени смо, истовремено задивљени. Весела петорка нас упути узбрдо, докле точак може.
Теренца у неком тренутку напуштамо и настављамо на сопствени погон. Не знамо тачно куда нити где се крију, само знамо да их морамо пронаћи. Таман савладамо једно брдо, кад израња ново… Успут срећемо млађи пар, љубитеље пешачења у природи, из Војводине. Од јутра се пентрају, лутају, али не одустају. Захвални смо на неочекиваном друштву. Лакше је. Шалимо се и храбримо. Коначно угледасмо толико жељени призор. Упорност се овога пута исплатила. Неколико лепотана спокојно грицка траву, не обазирући се на придошлице. Тек када млађани пар из ранца извади шаргарепице, почеше прилазити, лагано. Храну животиња одмах нањуши, али зна и доброту. И нису тако дивљи, помислисмо. Но, опрезно и нежно са лепотанима.
За назив Столова везано је неколико легенди. По једној, име потиче од главног гребена који из даљине сличи столу. По другој, кнез Лазар је пре боја на Косову често ту ловио, а за обедовање су се сачињавале клупе и столови. Према трећој, први српски архиепископ Свети Сава је столовао у оближњем манастиру Жичи.
Природа Столова је потпуно нетакнута и дивља, попут њених најпознатијих становника. Не много шумовита и поприлично сувкаста, без потока и врела. Пашњаци, ниско растиње, жбуње, пољско цвеће, и брда која се протежу унедоглед.
Задовољни, али добрано исцрпљени. Верујемо да и нашем превозу треба окрепљење. Најближа бензинска станица је у Краљеву, НИС Петрол. Не губимо време. Плаћамо гориво Drive.Go апликацијом, без одласка до касе. Из аутомобила, очас. Хитамо даље.
2. Јер Маглич је чувар срца немањићке Србије
Уздигнут на високој, стрмој стени. Тешко приступачан. Готово неосвојив. Преживео је сијасет ратова, устанака и буна. Захвалност дугује положају, али и магли, која би често запоседала његове бедеме. По њој је назван, каже народно предање.
Осим магле, обавијен је велом тајне о свом пореклу. Не зна се поуздано када и ко га је уздигао. Претпоставља се да је изграђен у XIII веку да штити немањићке задужбине – Жичу, Студеницу, Сопоћане и Ђурђеве ступове, али и некада прометни и усамљени трговачки пут који је пролазио долином Ибра. Први писани подаци о овом средњевековном граду потичу из 1337. године, из времена архиепископа Данила II, који је у Магличу подигао палате и ћелије.
Тврђава се простире на више од 2.000 квадратних метара, опасаних зидинама са седам кула и главном, Донжон. У унутрашњости града су остаци вишеспратне палате са подрумским просторијама, цркве Светог Ђорђа, стамбених објеката, бунара, и резервоара за воду.
Проглашен је спомеником културе од изузетног значаја. Но, као и вековима уназад, остаје неприступачан. Моста преко Ибра нема. Однела га набујала вода… И тај, кажу мештани, био је небезбедан. Прелаз је могућ једино пловилом. Тренутно је Маглич у скелама, изводе се радови на обезбеђењу бедема. До када ће трајати, нисмо успели да сазнамо. Нити када ће се Ибар премостити. У међувремену је покренута иницијатива Обновимо Маглич којом би се средњевековном граду вратио пређашњи сјај. Према макети, изгледао би величанствено. Уместо остатака зидина, улазом у долину Ибра господарио би замак.
3. Јер долина Ибра је природни и културни бисер
Усекла је упорна вода себи пут између два планинска горостаса – Голије и Копаоника. Кроз раскошну природу створила је нестварне пајзаже. Проткане дахом историје и културе. Називају је Долином краљева, Долином векова, а за романтичаре је Долина јоргована. У позадини је љубавна прича. Према једној легенди, јорговане је посадио краљ Урош И да искаже љубав према будућој српској краљици Јелени, а по другој, њихов син, краљ Милутин је, после два неуспела брака, за трећу срећу, својој изабраници долину посуо јоргованима. Нашло би се још понеко предање. Ко год да их је засадио мора да је било из љубави, јер мирисни бокори, плаве, ружичасте и беле боје цветају и дан-данас.
Ибар је рај за љубитеље рафтинга и надалеко чувен по свом Веселом спусту. Крајем јуна или почетком јула на стотине весељака се окуражи да се сплавом, гуменим чамцима, кајацима или већ чиме год се да пловити и плутати отисне низводно 25 километара до Краљева. Забава и добар провод су зајамчени.
4. Јер Градац је задужбина краљице Јелене
У народу познате као Анжујске. Не зна се засигурно из које земље и породице је потекла, али се претпоставља да јој је порекло повезано са Анжујцима који су тада владали југом Италије. Потписивала се „Јелена милошћу божјом краљица све српске земље и поморске”. Била је супруга српског краља Уроша I и мајка краљева Драгутина и Милутина. Оставила је упечатљив траг у српској средњевековној држави. Њен дом био је прва библиотека и училиште. Окупљала је сиромашније девојке из краја и подучавала их разним пословима и вештинама, али и писмености и музици. Наручивала је преписивање књига које је касније поклањала и даривала је и обнављала многе храмове. Пред смрт се замонашила и по сопственој жељи сахрањена је у својој задужбини – манастиру Градац. За време ратовања са Турцима, њене мошти су измештене и вероватно сакривене. Ни данас се не зна где су.
Манастир Градац се удомио на обронцима шумовите Голије, изнад Градачке реке. У последњој четвртини XIII века. За изградњу, краљица Јелена је одабрала најбоље уметнике који су према њеним упутствима сјединили рашки са вајарским украсима романског стила. Фреске, које су претрпеле велика оштећења, припадају врхунцу монументалног стила и сматрају се наставком уметности сопоћанских сликара.
Главна црква, посвећена Пресветој Богородици, била је гробно место краљице Јелене, а мања је изидана у част Светом Николи. Више пута је рушен и пљачкан, а озбиљна обнова покренута је тек половином минулог столећа. Данас је женски манастир. Својеврсно сведочанство живота велике просветитељке и мудре српске краљице.
5. Јер кафана код Мира нуди старинске гурманлуке
Цео дан смо јуначки трпели глад, знајући да нас чека гозба у једној од најчувењих српских кафана. У Богутовцу. Подуге историје. Кафана код Мира званично је отворена 1826. године, али постоје подаци да је угоститељство овде живело још далеке1770. Почиње се чашицом ракије, како већ традиција налаже. Избор љуте капљице је повелик, за свачији укус. За предјело се износи воденички пројни колач и плата сира, кајмака и домаћег ајвара. Следи чорбица у котлићу, а затим оно главно – ћевапи од чисте телетине и пилећи ражњићи у фолији за које је везана несвакидашња прича. Сладокусци, који су неким чудом успели да оставе празан “џепић”, могу одабрати Ленин колач или секси салату. Изузетно услужно и шали склоно особље објасниће вам састојке салате несвакидашњег назива.
Ако умилите газду, можда вам покаже јединствене примерке мотоцикала, колекције слика и разне занимљиве и ретке “старудије”. Све одише духом предака. Храна нарочито. Једини проблем може бити попуњеност. Сачекајте да се место упразни, нећете зажалити.
