Посета царском граду Призрену

У подножју Шар-планине, на обалама Бистрице, свио се град. Од вајкада важан за путнике и трговце. Српској држави се припаја почетком XIII века и јача. Процват доживљава за време краља Милутина и цара Душана. Сматра се музејом српске средњевековне историје. Баштини, или је баштинио, 33 српске православне светиње и споменика.

МАНАСТИР СВЕТИ АРХАНГЕЛИ БИО ЈЕ НАЈРАСКОШНИЈА ЗАДУЖБИНА НЕМАЊИЋА

Недалеко од Призрена, у кањону Бистрице, подно стрме литице, градио је цар Душан своју задужбину. Од 1343. до 1352. године, близу некадашњег караванског пута који је повезивао Скопље и Призрен, тадашње престонице српске државе. Грађен је на месту старије богомоље, где је цар оздравио након тешке болести. На големом поседу, уздигао је две цркве – своју гробну посвећену Светим Архангелима, и Светом Николи. Обе су рађене у рашком стилу, са елементима српско-византијског. И спојио их са Вишеградом, својим двором на врху стене. „Нема јој ништа равно под Сунцем,“ забележено је о Архангелима у запису из XV века. Ненадмашне лепоте и врхунских подних мозаика. Сматрана је врхунцем српског сакралног градитељства. Здање које доликује најмоћнијем српском владару.

Од силне раскоши и лепоте, остаде камен понеки тек. Доласком Османлија средином XV века манастир је опљачкан и зарушен, а 1615. срављен је до темеља. Зидине обложене мермером употребљене су за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Остаци су конзервирани после Другог светског рата, а монашки живот је обновљен крајем XX века. Поново је похаран и спаљен 1999. и 2004. у Мартовском погрому.

Данас о манастиру брину игуман, два монаха и помоћно особље. Припомажу често и ученици Призренске богословије. Поред стражара на улазу, чува их пар немачких овчара. Опрезни, али мирољубиви, господаре манастирским поседом. Могу се видети остаци бедема, две цркве и трпезарије, фрагменти камених украса са мотивима змаја и лава, стара икона архангела Михаила, макета цркве, импровизовани олтар и мермерна плоча на месту гроба Душана Силног. Мошти су 1927. пренете у Патријаршију, а 1968. су свечано положене у цркву Светог Марка у Београду.

Ноћили смо у Душановом народном конаку. Лепо је, чисто и пријатно, уз природни звук Призренске Бистрице. Обедује се заједно. Ручак је у 10 сати. Тако налаже ред. После молитве, за трпезом се дели све што се има. У опуштеном разговору да се свашта занимљиво и паметно чути од умних монаха. Поделисмо хлеб са чуварима Душановог завештања и ходисмо његовим стопама. Одлазимо искуснији, спокојнији и силнији.

БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА ЈЕ СВЕТИЊА КОЈА ВАСКРСАВА

У средишту града, на малом тргу међ две уличице, верско здање зидова гаравих и чађавих, отвора закрпљених лимом и дрветом, опасано бодљикавом жицом. Врата замандаљена.

Задужбина је краља Милутина и посвећена је Успенију Пресвете Богородице. Остаци храма из XIII века, подигнутог на месту ранохришћанске богомоље из X века, преуређени су у првој деценији XIV века. Претворен је у петокуполну цркву, додата је припрата са спратом и повисоки звоник. Вековима је била саборни призренски храм. Средином XVIIIвека претворена је у Џума-џамију, фреске су оштећене чекићем и прекривене дебелим слојем малтера. Светло су угледале два века касније када су и обновљени стубови срушени за потребе џамије. У Мартовском погрому је запаљена и тешко оштећена.

Унутрашњост прилично суморна. Мали олтар са иконама и свећњацима, без иконостаса, те сиве куполе и трагови паљевине. По зидовима понека преживела фреска. И оне непотпуне, све избодене. Најзначајнија је фреска Богородице Љевишке са Христом у крилу који из котарице вади плодове и храни гладне. У свеприсутном зулуму блиста још сјајније. Колико подвига и костију предачких је уткано у њене боје, колико јој је молитви упућено, колико је душа надахнула и озарила. Једна је своје усхићење и овековечила записом на арапском: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“.

Са још три српска манастира уписана је 2006. године на Листу светске културне баштине организације УНЕСКО под заједничким називом Средњевековни споменици на Косову и Метохији и уврштена је на листу угрожене баштине.

„Хвала вам, много вам хвала што сте нас посетили,” опрашта се од нас отац Владан. Храбра млада душа која са породицом истрајава. Још један осврт на Богородицу Љевишку. Страдалницу и победницу.

ПРИЗРЕНСКА БОГОСЛОВИЈА ЈЕ РАСАДНИК ДУХОВНОСТИ И ЗНАЊА

Отворена је 1871. године као Богословско-учитељска школа, једина те врсте у Старој Србији. Била је стожер свом народу у очувању вере, језика, културе и идентитета у тескобним временима и на мученичком тлу метохијском. Данашња улога Богословије подједнако је важна.

Налази се у срцу старе чаршије, ушушкана међу кућицама махом оријенталног стила, скривена иза гвоздених двери. Отвара нам их стражар. Улазимо у савршено сређено двориште украшено цвећем и дрвећем. Мирно и питомо. Свет за себе. Са прозора нам маше госпођа и нуди освежење. Касније нам открива да је по пензионисању из Београда побегла у Душанов престони град. Нашла је мир. У некадашњој кући Симе Андрејевића Игуманова, српског трговца и добротвора, који ју је завештао Богословији „у којој ће се учити и за духовна знања спремати синови моје отаџбине – Старе Србије“. Пише на његовој бисти у дворишту. У холу главне зграде изложене су старе фотографије здања и српских патријарха и представљени историјат, поједина важна документа и понека реликвија.

Током отоманске власти, Богословији је претило затварање, али је спречено домишљатошћу руског конзула и моћним утицајем руског цара. Рад је неколико година прекинут током Другог светског рата, а због бомбардовања 1999. измештена је у Ниш. Током мартовског погрома 2004. је запаљена и све у њој је изгорело. Срећом, школска архива и књижница од око 15.000 књига однете су пет година раније. И тако спасене. У Призрен се вратила 2011. године, а здања су постепено обнављана. Оживљена је и традиција служења помена цару Душану у његовим Светим Архангелима првог дана школске године.

Призрен је много више од царског града, а Богословија више од образовне установе. У њој је при повлачењу српске војске 1915. године, краљ Петар И Карађорђевић сакрио круну, рекавши да симбол државе не сме у изгнанство: „Нека је у Призрену, граду наше највеће славе, а сада наше највеће патње“.

ПРИЗРЕНСКИ ГРАД ЈЕ БИО ПРЕСТОНИЦА СРПСКОГ ЦАРСТВА

До утврђења на брду изнад града, може се услужним квадом који се пентра уз уске и прилично стрме сокаке. Или пешака. Захтевније је, али много занимљивије. Подробније се разгледа околина и може се уживати у призору две цркве – Светог Спаса и Свете Недеље. Обе из XIV века. Успут су, али се не може унутра. Обе су затворене.

Призренски град или Каљају су, према званичним подацима, подигли Византинци у XI веку. Проширио га је цар Душан. Овде је повремено столовао, као и син му Урош. Током више од четири столећа османлијске владавине је попримио данашњи облик. Зидине су обновљене и изгледају моћно. Некадашњим добро утврђеним градом, шета се земљаним и каменим стазицима. Разгледамо сређени амфитеатар са бином и камене остатке објеката. Погађамо чему су служили и какве све тајне крију. Приличан је број посетилаца, махом младих. Највећа гужва је на пространој тераси. Поглед пуца на Призрен и Метохију бајну. Све до Проклетија.