Свуда пођи, кући дођи. Стара је народна којом се испраћа на далеке путе. Ваља туђе видети, али понајпре своје упознати. У том духу, уместо да завртите глобус, раширите карту домовине, зажмурите и нека прстић одабере. Штагод да покаже, омашио није. Доживећете изненађења и неочекивано, лепоте бајне и оне мање сјајне, понегде немар и нехај, чешће бригу и гостопримство. Али кудгод се упутили, пошли сте и дошли кући својој.
1. Јер на српским планинама обитава здравље
Шумовите, снеговите, ветровите, осунчане, некад сурове, вазда лековите. За око, душу и тело. Брдовити Балкан издашан је био према Србији.
Јер је Тара неприкосновена мисица Србије
Поуздано се не зна када је лентом овенчана, али биће да ће се њоме шепурити док је света и века. Родила се у западном делу отаџбине наше, између дубоког кањона Дрине и долине реке Ђетиње, где се ослања на обронке Златибора. Небесима пркоси са 1.591 метра, на врху Козјем риду. Своје горско рухо разгрнула је преко хиљаде хектара густе четинарске и листопадне шуме, проткала их златастим пашњацима и зеленкастим пропланцима и напојила бистрим водама. Под скуте је пригрлила више од трећине флоре Србије. Око врата је нанизала прегршт драгуља. Највреднији, који ју је надалеко прославио, је Панчићева оморика. Реликтну врсту смрче, витку и високу, необичне пирамидалне крошње, открио је српски ботаничар Јосиф Панчић 1875. године. Уређено је десетине километара пешачких и бициклистичких стаза. Њима се стиже до видиковаца на којима дах застаје. И чудесне шуме горостасних стабала прашумског типа, резервата Црвеног потока, где се тло подно ногу угиба. Целокупним царством Таре господари мрки меда, највећа зверка Европе. Долични чувар и најповлашћенији становник. Има око шездесетак јединки. Може се посматрати у природном окружењу из чека на хранилиштима, наравно уз пратњу водича. Сусрет са мрком грдосијом свакако је изазов и несвакидашње искуство. Национални је парк. Звање одвише мањкаво за сва њена чаробњаштва. Народ не мари много за званичне титуле, па своју мезимицу сматра горском богињом Србије.
8 разлога да посетите Тару
Јер су Хомољске планине неспутана красота
Угнездиле су се у источној Србији на просечној висини од око 900 метара. Обрасле храстовим и буковим шумама и прекривене непрегледним ливадама недре разноврсно и лековито биље и шумске плодове. Дом су многим животињама. Уточиште и спокој су нашле у нетакнутој природи где се још дају спазити катуни, где се стада башкаре на пространим пашњацима и где се справљају врхунски сиреви и непревазиђени мед. Некада су служиле као збег народу и хајдучији што због неприступачног терена, што због многобројних пећина. Најпознатије су Церемошња и Равништарка. Област Хомоља дичи се Горњачком клисуром коју је река Млава усекла кроз раскошну, необуздану природу која таји многа верска здања и остатке средњевековног града Ждрела. За Хомоље су везане и многе мистичне приче и легенде. Овде се сазнаје за “воду која ћути” и слушају занимљива народна предања. Без много посетилаца, те природа газдује, суверено.
6 разлога да посетите Хомоље
Јер је Рудник стражар срца Србије
Обавеза, али и част коју је преузео као највиша планина Шумадије са осам врхова изнад 1.000 метара надморске висине. Због рудног богатства, по којем је и назван, али и примамљивог положају насељен је одавнина. А где је руда, ту је и новца, па је управо на Руднику искован први српски динар ћириличким писмом, динар краља Драгутина. Природно је благо. Густе шуме, претежно букове, бистри потоци, чудна ружа ветрова, и велика осунчаност заслужни су за титулу ваздушне бање. Трагови дуге историје су посвуда, а митови везани за имена рудничких села још се приповедају. О богатој прошлости сведочи и Прљуша, окно праисторијског рудника, које судећи по налазима, потиче из четвртог и трећег миленијума пре нове ере. Остаци некадашњег рудника видљиви су и данас на сређеном археолошком налазишту које је уједно и видиковац. Одатле се оком грли Шумадија, све до Гружанског језера. Руде олова и цинка ваде се и данас. А за комадић горског кристала не мора се копати. Само пажљиво корачати и око изоштрити.
7 разлога да посетите Рудник и Горњи Милановац
2. Јер су језера Србије водене оазе
У недостатку слане воде, слатка су утеха и освежење у врелим летњим данима. И много више. Станишта су многим биљчицама и животињицама, гнездилишта и зимовалишта разноликим птичицама, омиљена излетишта, скровишта за осаму, и стецишта надметања и дружења.
Јер је Заовинско језеро смарагдно око Таре
Чаробно, а вештачко. Настало је касних седамдесетих преградњом кањона Белог Рзава на скоро 900 метара надморске висине. Име је понело по селу Заовине, најпространијем у општини. Стрме обале некадашње котлине испуниле су воде нестварних, егзотичних боја. Од плавичастих тонова, преко јарке тиркизне до смарагдно зелене. Ових дана човек га је наружио. Воду му исцедио и обале оголио. На корак до судњег дана. Но, и тако усахло, своје боје не да. Познато је и као место где је Панчић открио посебну ендемску врсту оморике. Утисак тренутно побољшава, а иначе употпуњује, језеро Спајићи, од Заовинског одвојено браном. Боје модро плавих морских дубина у загрљају густих четинара. Када се човек не петља, језерски су двојац без премца.
8 разлога да посетите Тару
Јер је Гружанско језеро Шумадијско море
Још један вештачки језерски бисер Србије. Како је настало је преграђивањем једне од најдужих и водом најбогатијих шумадијских река, Груже, по њој је и названо. Пето је највеће језеро у Србији, дуге, углавном приступачне и прилично разуђене обале, обрасле ливадама и шумарцима. Богато је рибом те је омиљено место пецароша. Уживају и љубитељи веслања, кајака, па и сурфовања када се ветар одобровољи. Поборници сувоземних активности шетају, возе бајс, трчкарају, читају, или са пријатељима ћакулају. Тренутно, чини се, не ужива велику популарност, али се смештајни и угоститељски објекти граде, те се у догледно време може очекивати да заиста заживи као Шумадијско море.
6 разлога да посетите Гружанско језеро
Јер су Белоцркванска језера бисерна ниска Баната
Због њих седам, Белу Цркву зову градом језера. Сва су вештачка. Створена почетком прошлог века ископавањем шљунка. И сва се радо походе због својих посебних чари. Притајених и мирних плажа, улова големих риба, ветра кога јуре сурфери и једриличари, али и добре забаве и ноћног провода. Најпознатије и најпосећеније је Градско. Лепо уређено са бетонском и шљунковитом плажом, тушевима, базеном за ватерполо, скакаоницама, угоститељским објектима, тезгицама са разним дрангулијама, и смештајним објектима. И ноћу се да уживати на осветљеној пешачкој и трим стази која се протеже око целог језера. Излетници воле да се брчкају и у Врачевгајском, Шаранском и Шљункари, док су остала три “дивља” и походе их углавном рониоци и страствени риболовци. За сваког понешто, а у сваком вода чиста.
6 разлога да посетите Делиблатску пешчару
3. Јер су српске светиње спомен несаломивости
Сметале су сваком завојевачу и многим нечастивима. Рушене, паљене и харане. Али су их црква, народ и српски владари упорно обнављали и изнова градили. Данас из сваког кутку српског тла сведоче да ни ватра ни мач, нити најсилнија сила дух и веру сломити не могу.
Јер је манастир Рача сачувао Мирослављево јеванђеље
У бајковитој недођији, у недрима шумовитих падина Таре, на десној обали речице Раче издиже се велелепно здање. Цветним двориштем беспрекорно сређеним господари повисока звонара, од камена. У цркви, живописаној неуобичајено оивиченим фрескама, налази се један од најлепших иконостаса у Србији и похрањене су мошти њеног првог задужбинара, краља Драгутина. Изградио ју је седамдесетих година XИИИ века, свега неколико километара од данашње Бајине Баште. Прошлост јој је сурова, понајпре херојска. Одгрудобранила је најстарију сачувану српску рукописну књигу. У Другом светском рату, Мирослављево јеванђеље поверено је рачанским монасима који су га прикрили дубоко у земљу, подно камених плоча испод олтара. Тамо је преживела бугарско разарање и паљење 1943. Упркос сталним претњама, најдрагоценија српска покретна баштина је одбрањена. Тако Рача заслужи вечно хвала.
9 разлога да посетите Бајину башту
Јер је манастир Горњак Лазарева задужбина
Удомио се у срцу Горњачке клисуре, у живописној природи, подно стрмих литица планине Јежевца, на левој обали Млаве. Некада зван Ждрело, данас Горњак. Једно предање каже да је име добио по средњевековном оближњем граду, а друго да је назван по горњаку, горском ветру. Задужбина је кнеза Лазара који је желео да учини мали принос Богородици. Грађена је између 1379. и 1381. године у моравском стилу. Од средњевековних грађевина сачувани су главна манастирска црква посвећена Ваведењу, капела Светог Николе и испосница Григорија Горњачког. У конаку је направљена капелица посвећена Светом Илији. Ту је ковчег са, како се верује, чудотворним моштима Григорија Горњачког. Да не би пљачкаша, данас би баштинио повељу цара Лазара, чашу са његовим иницијалима, златни путир који је даровао манастиру, и барјак цара Душана. Драгоцености одоше у неповрат, али је манастир прегрмео све недаће и опстао.
6 разлога да посетите Хомоље
Јер је црква у Борчу Камена красотица
Удомила се у крилу Борачког крша, са три стране заклоњена стрмим литицама, а са четврте вековним липама. Грађена је у византијско-српском стилу са свега два малена узана прозорчета. Унутрашњост скрива велелепни дрвени иконостас са дрвеним крстом изнад. Остаци фресака које се тек назиру потичу из XВИ века. Првобитна црква изграђена је у време краља Драгутина, крајем XИИИ века. Касније су је обнављали многи српски владари. Званично зван Храм Светог архангела Гаврила данас је под заштитом државе. Прекопута црквеног поседа је старо гробље у Борчу. Иако запуштено, изузетно је занимљиво. Неколико стотина надгробних споменика различитих облика и величина, са капом на врху, разноврсних, живописних и прилично чудноватих шара и исписа. Неми сведоци недокучених тајни прошлости.
6 разлога да посетите Гружанско језеро
4. Јер српски градови говоре различитим дијалектима
Језик је и те како огледало прошлости. А овде су копља укрштали скоро па сви. Исток са Западом, Север са Југом. И изломише их, ал’ узалуд. Но, оставише покоју реч, које је народ прихватио, себи прилагодио и неретко извитоперио. Свако место, па и заселак има своје народске изразе, локализме и различите изговоре. Да ли су употреби свих седам, или тек два, три падежа, говор је обележје краја и уз различиту архитектуру и обичаје даје сваком препознатљиви печат.
Јер је Кикинда романтична варош
Типично војвођански градић ушорених кућица, разнобојних и углавном сређених фасада са прегршт детаља и украса. Градили су га Аустроугари па су све улице под правим углом. Једна је посебна и међу најлепшима у свету. Дуга око два километра оивичена дрворедом од око 400 стабала иза којих се промаљају куће, махом породичне, живих и пастелних боја и занимљивих капија. Позната је и по другом највремешнијем становнику Србије, Кики, која се, према проценама родила пре око пола милиона година. Копија мамутице у природној величини, крштене по имену града где је ископана, постављена је у дворишту Народног музеја Кикинде, а скелет, готово читав, на првом спрату. Дом је јединој сувачи у Србији, млину на суви погон, са великим точком кога су покретали упрегнути коњи. Иако не меље од 1945. све је сачувано у изворном облику, само коња нема. Банатски градић је зими уточиште ноћним буљавим грабљивицама, совама, а у септембру домаћин Данима лудаје, како мештани зову тикву. Љупка равничарска варош, уметничког духа и хране од које може да се побенави.
7 разлога да посетите Кикинду
Јер Врањем тече врела јужњачка крв
Удомљен у долини Јужне Мораве, у котлини међ’ три планине, чува дух старине, пажљиво и љубоморно, нудећи своју јужњачку душу свима и на сваком кораку. Град севдаха и мерака, песме и игре, и Борисава Станковића. Великог романсијера и творца Коштане и Софке. Чува Врање успомену на свог Бору у његовом родном дому у калдрмисаном сокачету, уз столетни дуд, винову лозу и старински намештај. Не заборавља ни забрањено ашиковање богате Туркињице и српског пастира, чија трагична љубав је овековечена Белим, званим још Мостом љубави. Ту, на самој обали је малена дрвена црква Свете Петке, позната и као Крстата џамија, дуге и необичне историје. Не заборавља ни свог Паваротија, Станишу Стошића, који је прославио врањски мелос. Добио је почасно место на пешачкој џади, испред Народног музеја Врања. Прилично чист, срдачан и темпераментан град. Душу разгали и срце распева очас. Страствено и искрено. У духу оне старе: “У Врање нема лагање“.
8 разлога да посетите Врање
Јер је Вишеград надахнуо једног нам нобеловца
Није унутар граница Србије, али нам је довољно близак и присан по много чему да га радо походимо. Путује се без пасоша и перипетија, бродићем са језера Перућца или колима преко Мокре Горе. Разбашкарио се преко обе обале Дрине. Много га је плаховита Зеленика коштала кроз историју, али и разне благодети, па и светску славу подарила. Премошћена је најзнаменитијом ћупријом на свету, мостом Мехмед-паше Соколовића 1577. године. А неколико векова касније, у посету Вишеграду стиже Иво Андрић да детињи и школу изучи. Израсте у великог писца и своје највредније дело посвети овом поднебљу и назва га по градитељском остварењу од белог камена на девет моћних стубова, сасвим једноставно “На Дрини ћуприја“. Доделише му најцењенију награду, Нобелову. И тако се Вишеград нераскидиво везао за Андрића. Одужио му се спомеником, додуше скромним, и Спомен-учионицом у којој се школовао. Касније се малко умешао и филмски чудотворац Кустурица и Вишеграду подарио Андрићград, да нобеловцу вечност зајамчи. Постарао се да Иви друштво праве још два великана, Никола Тесла и Петар ИИ Петровић Његош. Ваља их држати на окупу. Живахна, весела и надасве гостољубива варошица којом одасвуд провејава дух старих времена.
7 разлога да посетите Мокру гору и Вишеград
5. Јер је природа Србије разиграна
Од златних житница равничарског севера, родних воћњака брдовите Шумадије, жуборних извора и бистрих потока, силовитих река и брзака, горостасних планина истока и југа, и раскоши бујне запада. Нема шта нема. Па ко шта воли, нек изволи. Неретко је природа и распевана. Оглашавају се њени житељи радујући се што их храни и штити. Могла би исто и нас, ако икад научимо да је чувамо.
Јер је Крупајско врело хомољска чаролија
У подножју планине Бељанице, са десне стране Крупајске реке, измештено од света и заборављено од времена, у густом неокаљаном растињу притајило се благо Хомоља. Плава и зелена се поигравају својим најјаркијим и најпитомијим нијансама осликавајући бајковити крајолик. И хук слапова који се не да надгласати. Најчистија и најбистрија вода. Приде и златоносна. Предање вели да су Хомољске планине прогутале големо благо које се скрива на дну Крупајског врела у златној пећини, коју чува водени дух, вероватно злочест. До пећине води мрежа канала, открили су рониоци. Да ли су се докопали иједног грумена злата, није познато. Споменик је природе од националног значаја. Лепота која боли, јер одвише је ретка.
6 разлога да посетите Хомоље
Јер је Обдска бара најстарије заштићено добро Европе
Звање носи још од далеке 1874. године, а име по оближњем манастиру Обеду. Данас је специјални резерват природе и једно од најбогатијих и најочуванијих станишта живог света у Панонском басену. Парк за одмор је удешен за целодневно ленчарење и дружбу и опремљен ложиштима за котлић и роштиљ. Са видиковца се осматра околиш који се ближе упознаје бициклом или шетњом. Кроз шуму се мора искључиво обележеним стазама јер вреба живо блато. Вожња мочварно-шумском пространству чамцем на весла или у скупини катамараном је посебни угођај. Успут се да видети главни овдашњи предатор, орао белорепан, жута чапља, у народу звана дангуба, и корњачице, а у позадини се непрестано чује крекетање трстењака, малих наранџастих птичица. У царству растиња и птица се тихује. Јер све друго пева.
6 разлога да посетите Обедску бару
Јер су Загајачка брда травнате дине
Стиже се пешчарским путем до обелиска, највише тачке, одакле се поглед пружа на неочекивани крајолик. Израња однекуд из једноличне равнице. Валовита, зелена брдашца. Некада у прадавна времена, бејаху пешчане дине. Простиру се унедоглед…тамо негде до силовитог Дунава. Усталасани травнати тепих, свеже потшишан. Без војске косаца, тек још једно чаробњаштво природе. Баршунасти саг проткан је шумовитим украсима. Поједина стабла, махом патуљаста, расту усправно, поједина, на падинама брдашаца, укосо. Као да своје руке пружају сродницима преко удолина које их раздвајају. Налазе се на ободима Специјалног резервата природе “Делиблатска пешчара”, највеће у Европи. Један је од најважнијих центара биодиверзитета у Европи и најзначајније степско подручје наше домовине, али и међународно значајно станиште птица. Данас од пустињских предела ни трага. Али, постојала су некада. Тада је наша неукротива Кошава развејавала песак нашироко. Да би му се некако супротставила, владарка хабзбуршких поседа Марија Терезија почела је пошумљавање и тако пустара временом доби бујни изглед.
6. Јер су српска историја и култура кумови
Не зна се тачно када су се окумили, али сва је прилика да веза гушћа од крви потиче из прадавних времена неких. Јер од када се на овом простору историја рачуна, култура је прати укорак. А да не би историја тако страхотна и ратничка, каква би нам културна баштина данас била? Очувана, савршена и вероватно једнолична. Али искупила се историја за недаће и зла, одредивши свим незваним и немилим посетиоцима да свој траг утисну. И тако нам завешта богату, разноврсну и особиту културну баштину. За дику.
Јер је Феликс Ромулијана несуђени дом последњег римског бога
Сматра се најочуванијим примером посебне римске дворске архитектуре. Градио је римски цар Галерије крајем ИИИ и почетком ИВ века и назвао у част своје мајке Ромуле. Намеравао је да се у њој настани пошто се са трона повуче. Но, болест га је предухитрила, те здање никада није довршено. Унутар зидина бедема са 20 горостасних кула налазе се пагански храмови, хришћанске цркве, терме са подним грејањем, и палата која је била раскошно украшена зидним оплатама, скулптурама и подним мозаицима који се сврставају међу најбоља остварења касноантичког доба. Тренутно се може видети само један, али ће и други, који тренутно одмарају под песком, ускоро бити откривени. На врху оближњег брда Магуре издижу се две полулопте, хумке Галерија и његове мајке. Уједно и последња забележена апотеоза – претварање у богове. Ромулијана, звана и Гамзиград по оближњем селу, уписана је на листу Светске културне баштине организације УНЕСКО 2007. године. Вредне ископине са налазишта, скулптуре и два велелепна мозаика изложени су у Народном музеју Зајечара. Те да би утисак о Ромулијани био потпун, мора се скокнути до града Зокија Радмиловића и Николе Пашића.
8 разлога да посетите Зајечар
Јер српски музеј хлеба баштини дух народа
Српски музеј хлеба – Јеремија основао је 1995. године сликар Слободан Јеремић, из љубави према сопственом наслеђу. Приказује пут зрна пшенице од “земље, преко хлеба, до неба“, октривајући како се хлеб правио некада, његов значај и симболику, али сведочи и о људима и њиховим обичајима и начину живота. Већина од око 2.000 изложених предмета може се дотаћи, није под стаклом, јер контролисана прашина је саставни део музеја. Посебно занимљива је збирка обредних хлебова, богато сведочанство духовности и разноликости обичаја. Поставка је оплемењена делима домаћина и црквицом која је посвећена српској слави. Осликани су владари лозе Немањића, српски светитељи и старе словенске богиње и богови. За Награду европски музеј године номинован је 2017. Налази се у Пећинцима и врата посетиоцима отвара суботом и недељом. Величанствен омаж српском наслеђу и хлебу нашем насушном. Јединствен у Србији.
Јер је Тршић постојбина данашње азбуке
Родно је место Вука Стефановића Караџића. Сакупљача народних умотворина и песама, реформатора српског језика, и писца првог српског речника и граматике. У аманет нам је оставио много вредног, али оно најдрагоценије, најпосебније је азбука. Јединствено писмо на свету. Фонетско, савршено. Вуков родни крај је убрзани час писмености, културе и историје. На маштовит начин учи се о народним обичајима, веровањима и традицији кроз 30 Вукових азбучних ковчежића, за свако слово српске азбуке. И то на модерна начин, преко QР кода. На данас запостављене врлине попут части, правде и људскости подсећају народне умотворине урезане на дрвеним таблама. Вуков дом је још једно подсећање да се велике главе рађају у скромним кућерцима, далеко од градског блиставила. Завичај достојно чува успомену на свог Вука. Чисто, зелено, природно.
Азбука је много више од писма. За оне који су је заборавили или је се пак одрекли, Тршић је савршено место да знање обнове и њену важност разумеју. А и да се присете речи Вука, који је године провео у туђини, у Бечу, где је и преминуо: “Ја сам се у Србији родио и узрастао и зато ми се чини да на свијету нема љепше земље од Србије…”
8 разлога да посетите Лозницу и Тршић
