Још један бисер српске културе на само 140 километара од Београда. Идеално место да уживате у тишини, лепоти и уметности. Погледајте и утиске из чувене Ресавске пећине, најбогатије драгуљима у овом делу Европе!
Неописив мир у зидинама Манасије
„Импресивно, заиста! Када сам ушао и прошао зидине нисам могао ни да препоставим да се унутра налази црква. Не знам много о историји Србије, али верујем да је ово нешто значајно за вас. Обишао сам тек неколико сличних манастира, али овај је оставио најјачи утисак на мене“, рекао нам је један туриста из Кореје, који је са својим пријатељем обилазио манастир Манасија, задужбину „оца Београда“, деспота Стефана Лазаревића, саграђену још у 15. веку.
Мир који осећате када уђете у овај простор је неописив. Манастир је отворен сваког дана до 18 часова, а монахиње, већ навикле на посетиоце, не дају се омести у обављању свакодневних послова. Љубазне, али на дистанци, одржавају простор иза високих кула у беспрекорном стању.
Овај српски „Храм културе“, где је и настала чувена Ресавска школа, био је дом деспота Стефана Лазаревића, једног од најзначајнијих владара у богатој историји Србије и „оца Београда“, човека који је Београд прогласио за свој престони град.
видео
Са нама на путу до Манасије и Ресавске пећинe
Центар српске средњевековне културе
Иако не постоје прецизни подаци, сачувани су одређени докази о манастиру, његовом творцу, мукама и оштећењима које је трпео годинама, деценијама, вековима.
Сам поглед на утврђење, а потом и на манастир, одузима дах и увек изазива питање: „Ко је и како све ово направио у оно време?“. Опасан великим бедемима и кулама, којих има укупно 11, манастир је направљен почетком 15. века (верује се од 1407. до 1418. године) и одмах после оснивања постао је културни центар Деспотовине. Да ово јесте био епицентар српске средњевековне културе говори и то што је Стефан ту основао Ресавску школу, која је по својим преводима и преписима била чувена и после пада Деспотовине. Све књиге су се ручно преписивале и преводиле. Верује се да су монаси у својим келијама или трезарији преводили и преписивали књиге.
Не само да је основао Ресавску школу, већ је и сам био велики покровитељ културе и писац, чије је напознатије дело „Словољубве“.
Стефан Лазаревић је, несумњиво, био човек испред свог времена. Након што му је отац – цар Лазар – погинуо у Косовском боју 1389. године, са само 12 година је устоличен у владара и заједно са својом мајком, Милицом Хребељановић, управљао је деспотовином.
Важио је за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. После битке код Ангоре 1402. године, од Византијског цара добио је звање деспота, а две године касније ступио је у вазалски однос са угарским краљем Жигумндом од којег је добио Мачву, Голубац и Београд, којег је 1405. године прогласио својом престоницом. Деспот је био ожењен Јеленом, са којом није имао деце. После његове изненадне смрти 1427. године Јелена се замонашила и нико не зна у којем је манастиру била.
Ремек-дело архитектуре и уметности
Манастир и утврђење су ремек-дело архитектуре и уметности. Све, заиста, изгледа импресивно, како је и приметио наш пријатељ из Кореје.
Манастир је споља окружен великим бедемима и кулама, укупно их има 11, а напознатија је Дон Жон кула, односно Деспотова куле, која премашује висину од 30 метара. Куле су, наравно, служиле за одбрану од напада, али не само за то. Испод Деспотове куле била је природна поџемна вода и она је била заштићена тако да Турци нису могли да је затрују. У доњем делу куле била је житница са око 20 тона житарица и ту је могла да стане цела посада, војници, монаси и остали. Имали су услове за живот за годину дана.
Сматра се да је у оно време ту живело око 300 људи, јер је толико било места у трпезарији, која је имала два спрата, док је приземље служило као остава за намирнице. Манастир је један од најзначајнијих споменика српске средњевековне културе и припада такозваној „Моравској школи“. Реч је о стилу у којем је основа цркве крст. Црква је посвећена светој Тројици, а састоји се из два дела – припрате и наоса.
О томе шта је све манастир претрпео могао би да се сними филм!
Турци су га више пута пљачкали и палили, а припрата је у време владавине Аустријанаца у 18. веку била разорена експлозијом барута. У тој ексползији се била порушила комплетна сводна конструкција. Делимично је сачуван под из 15. века саграђен од мермера, брече и црвеног кречњака.
Турци су, својевремено, били скинули и оловни кров и више од једног века црва је прокишњавала и многе фреске су пропале, само једна трећина је сачувана. О томе како су се Турци односили према овом верском објекту говори и то што су цркву користили као шталу, где су чували коње…
… или то што су скидали злато са фресака и зидова.
Наравно, било је ту и верског фанатизма. У намери да ондашње становништво одврати од хришћанства, Турци су са на фрескама гребали лица и очи. Међутим, постоји и веровање да када су хтели да униште лик светог архангела Михаила да се он тада појавио пред њима, што их је уплашило и нису смели да наставе да уништавају његов лик.
Заиста, један од очуваних ликова на фрескама је његов!
Иако је очувана тек трећина оригиналних фресака, у цркви има шта да се види. Једна од најпознатијих је ктиторска композиција на којо је насликан деспот Стефан Лазаревић, који у у једној руци држи крст, а два анђела са стране му приносе мач и копље, као симбола витештва и храбрости. А Исус Христ му спушта круну на главу и тако га крунише. У левој руци деспот држи макету храма који поклања светој тројици.
Још једна занимљивост је што ћете само у Манасији моћи да видите 12 светих ратника који су мученички пострадали у време када је хришћанство било забрањено и сви они су приказани у покрету, што је јединствен случај.
Ресавска пећина!
Када сте већ у том крају, штета би било да не посетите Ресавску пећину, која се налази на око 20 километара од Деспотовца, на локацији познатој као Бабина глава.
Игор Ристић, један од водича, испричао нам је како је пећина откривена и шта све крије. За разлику од Постојнске јаме у Словенији, чији је симбол Човечија рибица, Ресавска пећина нема „своју“ особеност те врсте, али има нешто друго.
Захваљујући др Јовану Петровићу, који је први истражио ову пећину, данас можемо да се дивимо богатству ове пећине, чија је старост процењена на 80 милиона година, а која је врло богата накитима, кажу да ниједна у региону није богатија од ове.
Стазом дугом 800 метара (пећина је дугачка 4,5 километра, али је за туристе отворено 800 метара), пролазите кроз разне дворане – Корални канал, Бобанова дворана, Кепина дворана, Кристална дворана, а централно место заузима Концертна дворана и симбол ове пећине – Мајка са дететом.
Улазница кошта 350 динара, за децу је 300 динара, а у једној групи са водичем може да буде максимум 50 људи. Према речима водича Игора Ристића, у пећину долазе туристи из целог света, а највише страних је из Русије и арапских земаља…
Лепа је ова наша Србија, богата историјским наслеђем и предивном природом која као да нам поручује да имамо шта да чувамо, да имамо у чему истински уживамо и чиме да се поносимо.
Зато путујте са нама и после нас, обиђите Србију и њене драгоцености. А већ за две недеље водимо вас у нову авантуру.
