Са нама на путу до Жиче

Када први јутарњи зрак пређе преко планине Столови и спусти се у долину краљева, као небески знак обасја једну од највећих српских светиња – манастир Жичу. Зову је и ,,Мајком свих цркава”. У њој је крунисано чак седам српских краљева, почев од првог српског краља Стефана Првовенчаног. Она крије многе тајне и легенде, због којих бар једном морате да је посетите.

Чим крочите у двориште манастира, ,,окупа” вас нека необјашњива енергија. Самим тим што прстима можете да додирнете зидине које су подигнуте још у средњем веку, чини овај осећај још јачим. Жича плени шармом, достојанством и миром!

Импозантан манастирски комплекс не може да вас остави равнодушним и просто вас мами да кренете у истраживање онога што се ту налази. А налази се, верујте, много тога, читава историја. Готово да пожелите да зидови, црква, манастир могу да причају…

Велика манастирска црква одмах привлачи пажњу, а у њој има много занимљивих детаља и украса које красе фасаде цркве Светог Спаса, северне капеле посвећене Светом Сави и јужне намењене Светом Архиђакону Стефану. Свакако не смете пропустити фреске, које су очуване неким ,,чудом”. У северној и јужној певници очувани су Апостоли, Распеће и делови Скидања са крста, а у најзначајније спадају оне настале у периоду од 1309. до 1316. године. Неке од њих су Успење Богородице на западном зиду наоса, повеља Стефана Првовенчаног и његовог сина, као и ликови апостола Петра и Павла.

Живот у манастиру

Живот у самом манастиру буди се и пре изласка тог првог сунчевог зрака. Више од 40 монахиња је већ од 4 сата ујутро на ногама, тада почињу своје верске, али и радне обавезе у одржавању манастирског комплекса. Када закорачите у порту испред главне цркве посвећене Вазнесењу Господњем, обузме вас пријатан осећај спокоја, који се још појачава када започнете разговор са било којом од монахиња. Дружељубиве, пуне саосећања, додатно уносе спокој и неће се оглушити ни о једну вашу молбу, колико год да сте знатижељни. Посебно су поносне на производе које гаје на оближњем пољу око манастира, као и на производе које саме справљају као што су сир, ракија, вино… Ми смо се послужили чајем од дивљих трава које саме скупљају и суше.

Након пријатног дочека и благослова да смемо да снимамо и фотографишемо, у обилазак комплекса повела нас је кустос Милица Јаковљевић, трудећи се да не изостави ниједан детаљ, што је просто немогуће ако причате о манастиру који већ више од осам векова пише историју једног народа:

Историја Жиче

Манастир Жича је заједничка задужбина краља Стефана Првовенчаног, сина Радослава и млађег брата Растка Немањића (светог Саве), са почетка XИИИ века, 1206-1220. године. После стицања самосталности Српске православне цркве, 1219. године, манастир је био седиште првог српског архиепископа Саве Немањића. У Жичи је 1217. године крунисан краљ Стефан Првовенчани, као први краљ династије Немањић, чиме је Србија постала суверена држава хришћанских земаља тога времена.

Краљ Стефан Првовенчани је умро као монах Симон и његове свете мошти почивају у манастиру Студеница. У манастиру Жича су до 1253. године крунисани и сви каснији владари славне династије Немањић, краљеви Стефан Првовенчани, Радослав, Владислав, Урош, Драгутин и Милутин, по чему је град Краљево добио име. Према народном предању манастир Жича је познат и као светиња са седам врата, јер су приликом сваког крунисања српских краљева, отварана нова врата, кроз која је владар прилазио круни.

У последњим деценијама XИИИ века Жича је оскрнављена и разрушена после пустошења Татара. Седиште архиепископије је било пренето у Пећ, али је српски краљ Стефан Урош ИИ Милутин (1282-1321) предузео радове на обнови разрушеног манастира. За време отоманске власти манастир је често био на мети напада. Више од 150 година црква манастира Жиче је била без кровног покривача. Обнова запуштеног манастира започиње од 1855. године захваљујући трудољубивом епископу Јоаникију Нешковићу. Већ 1882. године у Жичи је крунисан краљ Милан Обреновић.

Највеће страдање Жича је доживела за време Другог светског рата када су Немци бомбардовали манастир. Део северног зида је до темеља био порушен, а сви објекти који су се налазили око цркве били су запаљени. Након бомбардовања су владику жичког Николаја Велимировића одвели у интернацију у логор Дахау. Између Првог и Другог светског рата, манастир је доживео велику обнову, а најопсежнији радови на његовој конзервацији изведени су након земљотреса који је ту област погодио 1987. године.

Архитектура и сликарство

Велика манастирска црква припада такозваној рашкој градитељској школи. Жича представља већ потпуно сазрели архитектонски прототип који у типолошком погледу завршава серију споменика формирану од цркава Светог Николе, Ђурђевих ступова и Студенице. Као таква, била је узор за грађење многих цркава и манастира у каснијим вековима. Црква Светог Спаса је монументалних димензија за своје доба, са олтарским простором усмереним према североистоку. Основа цркве има облик слободног крста. Дужина основе је 44 м, међу највећим у Србији средњег века. Источно од главне цркве налазе се још и црква Светог Петра и Павла из 14. века, као и црква беле боје посвећена Светом Сави.

Фреске у Жичи припадају различитим епохама. Од првобитног слоја фресака из 1220. године данас се разазнају само мали остаци те декорације. На јужном и на источном зиду приказано је Распеће Христово, а на осталим зидовима очуване су само главе апостола.

Посета манастиру

Велики број људи свакодневно посети манастир, а једна од оних која је ту ,,стални гост” је Маја Ковачевић из околине Краљева, мајка 11. деце, коју смо питали како ће прославити дан Светог Саве.

Зато путујте са нама и после нас, обиђите Србију и њене драгоцености. А већ за две недеље водимо вас у нову авантуру.