Некада је поред имена носила одредницу велика. Успут ју је некако изгубила, али је шарм и љупкост сачувала. На североистоку равног Баната, скоро на граници са Румунијом ушушкала се варошица заносног градитељства, уметничког духа, срдачних мештана, другог највремешнијег становника Србије, и хране од које може да се побенави. Престоница је бундеве. Зими и уточиште ноћним грабљивицама.
Зашто посетити Кикинду?
1. Јер Кикинда је романтична варош
Питом и пријемчив градић, не много дуге историје, али занимљивог садржаја. Срби се досељавају средином XVIII века, а неколико деценија касније Марија Терезија оснива Великокикиндски диштрикт и град почиње да доживљава успон. Занимљиво је да су све улице под правим углом. Тако је то кад Аустроугари планирају, све мора да је под конац, а и брину да се случајно не загубе у неком непредвиђеном сокачету. Дуго се звала Велика Кикинда, а после Првог светског рата припаја се Србији и постаје само Кикинда.
Типично војвођанско градитељство ушораних кућица, разнобојних и углавном сређених фасада са прегршт детаља и украса. Раскошна здања међу којима се посебно истичу Будишинова палата, бисер необарокног стила, зграда Општинске управе и Дракслерова и Сланикина палата. Понека зграда, али ниске спратности да не нарушава складност. Шеталиште је необично подугачко, живо и солидно чисто. Кафићи, ресторани, дрвеће, клупице за одмор и чаврљање, и скулптуре од теракоте, као мајушни музеј на отвореном.
Дичи се и једном од најлепших улица не само у Србији, већ и у свету. Носи име народног хероја Петра Драпшина. Дуга око два километра обрасла је дрворедом иза којих се промаљају куће, махом породичне, живих и пастелних боја и занимљивих капија. Стабла су засађена крајем Другог светског рата и данас их је скоро 400. Листопадна су, те се тек у пролеће разбујају и стварају зелени тунел. Ту је и стари дрвени водоторањ, који са висине ужива у чаробном призору.
Оаза зеленила, парк Бландаш који је споменик природе, налази се недалеко од центра и омиљено је место за рекреацију. Иако је један од ретких српских градова без реке, снашла се Кикинда. Старо језеро, остатак некадашње реке Галацке и једина природна водена површина у градићу, претворена је у одмориште и излетиште. Тренутно се додатно уређује. Неколико километара од Кикинде налази се богомоља Водице, црквица подигнута средином XIX века, која се сматра култним местом. За Кикинду се везује и најпознатији хунски вођа. Наиме, верује се да је Атила, познат као Бич Божји, који је током прве половине V века харао овим просторима, сахрањен у кикиндском атару. Да ли баш ту или негде већ у Панонији, није још утврђено. Али није битна Атилина вечна кућа, већ големо благо са којим је, каже легенда, покопан. Прошло је скоро 16 векова, а благо пронађено није. Довољан изазов за све српске Индијане Џонс.
Позната је и као престоница тикве. Обично у септембру одржавају се Дани лудаје, како мештани зову бундеву. Такмиче се тада домаћини чија је лудаја дужа и тежа. Ма колика год да је, кад се на њу попне погледом се обгрли читав град. Тако Кикинђани збијају шале на рачун своје равне земље. Иначе, расположена, сусретљива и разговорљива господа.
2. Јер Кикинда је дом Кике
Једног од два српска мамута. Тачније мамутице крштене по имену града где је ископана. Процењена старост је око пола милиона година. Млађа је од своје сроднице Вике, нађене недалеко од Виминацијума. Даме се обично не хвале крштеницом, али биће да су у доба мамута прилике биле сасвим другачије.
Копија Кике у природној величини постављена је у дворишту Народног музеја Кикинде, а скелет, готово читав, на првом спрату. Кика је откривена 1996. године у глинокопу фабрике Тоза Марковић на дубини од 21 метра. Била је висока око 4,7 и дуга око седам метара, а тешка око седам тона. Кљове су јој дужине 3,5 метра. Каква грдосија! Просечни животни век мамута је био између 60 у 80 година, а занимљиво је да су током живота зубе мењали шест пута. На шта су их трошили ако су се хранили травом, лишћем и разним жбуњем.
Иако је Кика прославила Кикинду, градски музеј се има јоште чиме похвалити. Смештен је у згради некадашње курије, што на латинском значи судница или већница, у каснобарокној грађевини, једној од најстаријих и најлепших. Поставка је прилично занимљива. Могу се видети ископине и отисак стопала из доба неолита, ледара – сандук за чување хране без струје, капа златара коју су младожење куповали својим изабраницама да их прописно наките за венчање, макета старе куће лутрике потпуно грађене од земље, и музичка кутија са разним мелодијама, углавном симфонијама, која се навијала на две круне, те понесите ситнину. Савремене слике изложене су у холу. Под земљу се не залази, јер је тамо некада било 40 тамница. Данас су депои.
Испред музеја, на шеталишту је фонтана са скулптуром Породица. Право место да се уз историјске истакну и непролазне вредности.
3. Јер у Кикинди зимују сове
Када хладноћа запрети, Кикинда се претвара у највеће урбано зимовалиште сова утина на свету. Долепршају одасвуда. Прија им та кикиндска клима. Могуће, јер снега нема…не памте, бар млађи, када су их пахуљице обрадовале. Утина је строго заштићена врста. Дању мирије у крошњи стабала, а ноћу лови, углавном пацове и мишеве. Корисна бића. А да би наставиле своју мисију, треба им сачувтиа станишта – дрвеће. И садити нова. Указују се на различитим местима, па и оним прометним. Чини се да за људе не хају. Само се шћућуре на безбедној висини и одмарају чекајући да се тама свије па да се устреме на прехрану. А веровања у вези са совама су различита. Поједини сматрају да доносе несрећу, а други да су симбол мудрости и смирености. Но, Кикинђани су се изгледа сродили са овим симпатичним буљавим створењима и лепо их госте. Чак се у њухову част у новембру одржава научно-забавни догађај симпатичног назива Совембар.
Дању их је тешко спазити, али нас већ увелико искусни мештани упућују. Где је испод дрвета много белих „флекица”, ту су засигурно. Само су се попут камелеона утопиле са крошњом па је потребно проматрати пажљиво и стрпљиво.
4. Јер Кикиндска сувача је једина у Србији
Јединствени је споменик српске архитектуре са краја XIX века. Сувача је млин на суви погон, са великим точком кога су покретали упрегнути коњи. Млело се жито, али и паприка и бибер. А фино самлевено брашно из кикиндских сувача прочуло се чак до бечког двора, прича вели. Од некада хиљаде сувача, у Европи су остале само две. Наша не меље од 1945. године. Данас је део Народног музеја Кикинде. Све је сачувано у изворном облику, само коња нема. Културно је добро. За посетиоце је отворена од априла до краја октобра.
5. Јер Атеље Terra је рај за уметничке душе
Дочекују нас два мала чупава лајавца иза гвоздене капије. Но, испоставиће се да је то добродошлица и да су прилично дружељубиви и мазни. Атеље Terra смештен је у некадашњој фабрици црепа фабрике Тоза Марковић. Призор нестваран. Стара индустријска грађевина са краја XIX века као из баук филма, а са обе стране на отвореном постављена вајарска остварења у теракоти. Део старог погона је обновљен и претворен у стваралчки простор, одговарајуће опремљен. Овде се сваке године сакупљају уметници из целог света да своје снове вајају. Налази се на перифереији је, али је вредан посете. Посебно ће уживати они који желе мало другачији доживљај. Уметничко окружење, помало дивље, лежерно и неспутано. А на другом крају града, за оне који воле да разгледају у сређеном простору, отворен је пре неколико година Музеј Terra, где су представљена дела учесника уметничког симпозијума. Тренутно има око 1.000 скулптура у техници теракоте.
6. Јер кикиндски потаж од бундеве је без премца
По препоруци обедујемо у ресторану Twenty, у пешачкој зони. Шта представља двадесетица исписана на енглеском, нисмо сазнали. Унутрашњост савремена, мешавина неспојивог, али храна уистину домаћинска. Прво пристижу врући слани штапићи из пећнице, праве правцате. А онда кикиндски специјалитет – потаж од тикве. Каша врхунског укуса, са тајним додацима, малчице пикантна. Месних укуса је у изобиљу. Бирамо креолски пилећи батак у пацу са куленом, рибић у кајмаку, и кромпир домаћински са зачинима. У богатој понуди су наравно ћуретина са млинцима и димљена пачетина са шумским воћем и свакакве друге ђаконије. Право гурманско искуство, уз веома услужно особље. Једино су цене блиске престоничким, али оваква гозба вреди сваке енглеске фунте. Не напуштајте Кикинду без да сте се засладили питом од бундеве, а ако јој сезона није, непогрешиви избор је сутлијаш.
7. Јер на БС Кикинда плаћаш гориво из свог аутомобила
Након доброг обедовања, дошао је тренутак да се, само накратко, опростимо од овог дивног места. Свраћамо на НИС Петрол бензинску станицу у Кикинди. Након узбудљивог и испуњеног дана, последње што смо желели јесте да изађемо из аутомобила и одемо до касе. Зато гориво плаћамо путем Drive.Go апликације, у само три клика и из удобности аута. Све смо то урадили брзо, једноставно, сигурно и, након тога, наставили пут до Београда.
