Прича вели да богата господа зими иду на море, у егзотичне крајеве, а жарка и спарна лета проводе на планинама. Сасвим разумљиво. Можда себи не можемо приуштити далека рајска острва зими, али планинска лета свакако можемо. Да следимо богату господу упола, бар. Избор је издашан. Бирамо повелику висинску лепојку у југозападној Србији, између Ивањице и Новог Пазара, где природа још увек царује. Пут без пасоша и пропратних перипетија. Кофер пун доброг расположења и истраживачке знатижеље.
Зашто посетити Голију и Студеницу?
1. Јер Голија је динарска красотица
Није огољена. Напротив. Једна је од најшумовитијих планина наше домовине. Име је највероватније добила по својој големости. Протеже се око 32 километра у смеру запад-исток. Заузима два пута већи простор од горостасног Копаоника. Тако тамошњи горштаци знају у шали да кажу: „Не зна Голија шта је делија”.
Густе шуме букве, јеле, смрче. И планинског јавора који је преживео ледено доба. Удомиле су око 100 врста птица и сисара. Становник је и мрки меда, те се немојте упуштати у скитње дубоко у шуму, нити ноћивати под звездама да вам не бане незвани гост.
Највиши врх Јанков камен уздиже се до 1.834 метра надморске висине. За назив је везана легенда, наравно. Два брата Рајко и Јанко се опкладише који ће први изнети повећи камен на највишу чуку Голије. Рајко бејаше снажнији и бржи, а Јанко темељнији и стрпљивији. Пред врх се Рајко спотаче и испусти камен који се откотрља у данашњи Рајков поток. А Јанко се успешно дочепа врха, који данас носи његово име. Није народно предање тек тако. Свако је животна лекција.
Због изузетне очуваности природе проглашена је Парком природе 2001, а исте године је део парка Голија-Студеница УНЕСКО заштититио као резерват биосфере.
За Голију је везано и веровање да је планина која не зна за болести. Ко ју је бар накратко походио, зна и зашто. И вратиће се, засигурно.
2. Јер Рудно је бајковито село
На обронцима Голије, на 1.100 метара надморске настанило се око стотињак домаћинстава. Расутих по шумовитим брдима и осунчаним пропланцима, међу засада кромпира и малина и ливадама окићених самониклим цвећем. На ружи ветрова где се додирују морске и континенталне струје.
Расположење породично. Сви се знају, кафенишу, пијуцкају ракијицу, узајамно помажу. Насмејани и срдачни. Живот без усијаног асфалта, смога и гужве.
Центар села шаролик. Неколико ресторана, игралиште за децу на трави, школа, и фудбалски терен чију изградњу је платио Холанђанин. Опчињен природом и мештанима, одлучио човек да им нешто у аманет остави. Ко нема својих висова и гора, добро зна да их цени. И указано гостопримство. Свака част племенитом Низоземцу. На терену се млади увече окупљају, пуштају музику из кола, ђускају, друже се. Неретко се организују и сеоски фудбалски турнири. Они што су срчанији од мундијалског финала.
Чари и тајне Голије могу се истраживати пешака, бициклом или квадовима, који се изнајмљују. Уколико сте добар јахач, може се и коњем, додуше само један је на располагању, како смо сазнали. Дечица ће се свакако обрадовати да их неколико кругова по дворишту на коњу “провоза” власник.
Коњића смо препустили малишанима и одлучили да протегнемо ноге. Шетамо, дишемо дубоко и успут беремо шумске јагоде, мајушне, ал’ од меда слађе. Стижемо до места одакле се види и скијашки кров Србије – Панчићев врх, на оближењем Копаонику. Одмеравају се два дива преко Ибра.
Коначили смо у смештају Видовдан. Ново, чисто, пространо. Сан на уштирканом узглављу. Безбрижан и дубок. Срећом, има још домаћица које све чине по старински.
3. Јер планински доручак држи цели дан
Повелика тераса са погледом на овчице које тик подно ње спокојно пасу. Заједно доручкујемо, свако за својом трпезом. Домаћица износи “возић”, никада краја. Цело село би се дало нахранити. Савијача од зеља и сира, печена паприка на кајмаку, уштипци, пројаре од хељдиног брашна, месне ђаконије… И кисело кравље млеко. Ране вида. Све из овдашњих башти и засада, справљено умешним рукама.
После јутарње гозбе, могли бисмо дремнути, али мора се даље. До најсветијег манастира на српском тлу води макадамски пут. Краћи, али неудобнији. Нисмо га одабрали. Водили смо се оном народном: “Преко прече, наоколо ближе”.
4. Јер Студеница је родоначелна светиња
Није ни најстарија, нити највећа. Али јесте прва међу једнакима. Мати свих српских храмова. Спокојила се у бујној природи, иза зидина, далеко од недобронамерних очију и мисли. Негде између тла и плаветног свода. Отмена и узвишена, свесна своје овоземаљске лепоте и небеске величине.
Унутар духовног утврђења, истиче се здање од белог мермера, прошараног сивом, са црвенкастом куполом, раскошних зидних скулптура. Богородичина црква. Градио ју је Стефан Немања, родоначелник лозе Немањића, као своју гробну цркву, од 1186. до 1196. године. Преплићу се утицаји Истока и Запада, романског и византијског стила. Складно и величанствено. Око 1230. краљ Радослав подигао је припрату испред храма.
Улазимо бојажљиво, готово нечујно. Под од мермера. На изворно улазном, западном порталу, скулптура Богородице са Христом и арханђелима, бојена и позлаћена. Несвакидашња, врхунски извајана, скупоцена. Прелазак у сваку следећу одају је ниво више – пут ка спасењу, објашњава кустос. Ту се чувају мошти Немањине, у саркофагу.
Некада се у оквиру манастира налазило 14 цркава, од којих су, поред Богородичине, сачуване још две – Краљева, Милутинова задужбина, посвећена Богородичиним родитељима, Светом Јоакиму и Ани, из 1314. године и Никољача, у част Светом Николи, од камена, најмања и најједноставнија којој посетиоци немају приступ. Сачуван је и звоник из XIII века, а Савина трпезарија је обновљена.
У манастиру је Свети Сава написао Студенички типик, којим је уређен монашки живот у Србији, а Студеница одређена као слободна од црквених и световних власти. Независна. Била и остала. Има и сопствени крст – студенички, спој ранохришћанске симболике сидра као спасења и раста и напретка у виду биљних украса на завршецима. На фасадама је урезано неколико цртежа који спадају међу најстарије сачуване архитектонске нацрте и необични сунчани сат.
5. Јер студеничке фреске су непроцењиво благо
По упокојењу оца, Сава је позвао најбоље мајсторе тог времена, највероватније из Цариграда, да осликају Богородичину цркву, која је живописана до 1209. године. По први пут, натписи на фрескама исписани су на старом српском језику, ћирилицом. Симбол манастира је Распеће Исуса Христа, познато и као Студеничко распеће, једно од најлепших дела византијске уметности XIII века. Монументална фреска, дубоке изражајности. Превладава византијско плава, која се добијала из врло ретког полудрагог камена који се допремао чак из Авганистана, каже кустос. Килограм боје вредео је више од килограма злата. Међу најзначајније зидне слике спадају и представе Богородице Студеничке и Пресвете Богородице, као и живопис Богородичиног живота у Краљевој цркви из раног XIV века.
Изузетност Студенице, њених фресака и вајарских остварења препознала је и организација УНЕСКО. Уписана је на Листу светске културне баштине 1986. године.
Може се разгледати и упијати сатима, данима. Увек недовољно. Не стаје у речи и фотографије, нити у задивљене погледе и неуздржане уздахе. Студеница је уметност која се више не ствара, историја која исписује сутра, вера која не одустаје ни по коју цену. Уткана у темеље српске духовности и државности. По свему посебна. Своја.
6. Јер до Голије и паузе су незаборавне
Знали смо да нас чека дуг и напоран дан, али не и да ли ћемо у планини наћи згодно место за окрепљење, те схватисмо да је боље да се на време обезбедимо. И себе и верног четвороточкаша. Свратили смо на једину бензинску станицу на ауто-путу Милош Велики, Гаспром Соколићи. Свеже припремљени сендвичи, бургер и италијанска кафа. Разнолики јутрањи укуси за предстојећу авантуру. У ранац спаковасмо неколико Drive Cafe хот-догова, бочице Јазак воде и понеку Drive Cafe грицкалицу. Да се нађе.
